Nekada je nedeljni ručak imao mnogo važnu ulogu. Okupljao je porodicu, i ne mislim samo na užu porodicu. Često bi išli nedeljom kod babe Zdravke. Pravila je za mene najbolje pite. Deda bi celo jutro seckao krompir na sitne kockice, rendao kupus, drobio sir, mleo meso. Za svako unuče je pravila njegovu omiljenu pitu, i to od jufki koje je sama razvijala. Za Gorana krompiruša, za Sanju zeljanica, a za mene uvek rezervisan burek. Goran bi mi ponekad maznuo po neki stapić bureka, jer ako bi se menjali jedan štapić bureka vredi dva štrapića krompiruše.
Kada bi stigli, kuća je mirisala na vruće pite, svi su jedva čekali da sedenemo za sto i uz slasne zalogaje započenemo priče o prethodnoj nedelji. Ti trenutci su održavali porodične veze, zbližavali nas. Babi i dedi je to uvek bio najlepši dan u nedelji.
Moja majka je praktikovala nedeljni ručak. Na stolu je često bilo pečeno pile. Batak za decu, a trtica za oca. Danas je to običaj i kod nas, nema ništa slađe od hrskave trtice kojom se započinje ručak.
Danas se živi mnogo brže, roditelji su zauzeti, deca imaju treninge, fakultativne nastave, babe i dede žive daleko. Nekako je taj nedeljni ručak pregazila brzina života i veliki grad.
Za lepi nedeljni ručak ne treba puno. Zamislite jelo oko kojeg bi se svi okupili, može to da bude i specijalni recept, a može da bude i nešto jednostavno što celoj porodici prija i što svi vole. Ali kada svi sedenemo za sto to treba da nam donese pravo zadovoljstvo i uživanje sa našim bližnjima.
Forlegovanje 