Do tog dana, Barcelona je bila moj omiljeni španski grad! Da se ne lažemo, i dalje je. Ali o Madridu nisam znao puno pa nisam znao šta da očekujem. Dobio sam ponudu da poslom odem u Madrid i da budem učesnik poslovnog seminara. Trebalo je uraditi pripreme za takav put, i to je nešto što obično radim. Zakačim se na Google maps i pronađem zanimljiva mesta, označim ih, skinem offline mape, pročitam zanimljive tekstove. Nije trebalo dugo da shvatim da će se za vreme mog boravka igrati Liga šampiona na stadionu Santiago Bernabeu, gradski derbi ali sa mnogo većim ulogom, Real Madrid vs Atletico Madrid. Pobednik tog duela ide u polufinale Lige šampiona.
Kako je put najavljen 2 nedelje ranije, kupiti karte za utakmicu je bila nemoguća misija. Jedina opcija je bila da molim mog prijatelja, koji radi za sportsku TV stanicu, da mi preko veze nađe karte koje bih kupio. Pristao bih i na poslednji red, bilo gde, samo da budem na toj utakmici. Dva dana posle, prijatelj me zove i kaže da nema ni jedna karta koju mogu da kupim. Plačem u sebi, takva prilika će se ko zna kada poklopiti. Ali kako sa njihove stanice niko ne ide na tu utakmicu, Liga šampiona im je dala 2 karte za VIP ložu. Te karte me čekaju na moje ime na stadionu. Kad te hoće, hoće te.
Hotel je smešten na periferiji Madrida, prilagođen za kongrese, seminare i daleko od centra. To nas nije sprečilo da nakon svih sesija sednemo u taksi ili na metro i odemo do centra Madrida.
Trg Puerta del Sol nam je početno mesto. Sve je puno ljudi, turista, uličnih izvođača. Okolo su radnje koje prodaju špansku pršutu, i to Jamón Ibérico najbolju pršutu na svetu. Uzgaja se od Iberico svinje. Ako je svinja 100% Iberico porekla i ako je pred svoju žrtvu hranjena pretežno žirom i šetala se slobodno na pašnjacima, ta pršuta nosi crnu oznaku i to je najbolja u klasi. Varijacije ishrane i porekla donose druge oznake pršute – crvena, zelena i bela. Za svaku pršutu se zna poreklo, to je jedan od osnova kvaliteta. Ovo je pokazatelj da hrana mora da ima i priču, informacije koje idu uz nju dodatno donose vrednost. I ja apsolutno cenim taj princip. Često kod nas čujem izjave, „zlatiborska pršuta, pa nema toliko goveda u Srbiji da se napravi tolika količina pršute“. Treba da se zalažemo da i naša hrana ima adekvatnu i deklaraciju i priču koja ide uz nju. To bi joj dalo pravu dodatnu vrednost, a itekako imamo dobru hranu, tradiciju i znamo da je pravimo.
Laganom šetnjom prelazimo na Plaza de Jacinto Benavente, nalazimo simpatično mesto i sedamo u Cerveceria La Sureña, lep restoran pun slika i ljudi željnih brzog i jednostavnog zalogaja i lepog hladnog piva. Pivo može da se poruči u kofama punih leda sa nekoliko flašica. Odlično ide uz pršut i mini kobasice. Restoran je nešto između fast food-a i restorana za dugotrajno uživanje. Mi smo dugotrajno uživali u pivu i kobasicama.
Dan utakmice. Kolega i ja se pripremamo i pravimo plan dolaska na stadion. Biće velika gužva, treba stići najmanje sat ranije, uzeti karte, pronaći naš ulaz. Pred stadionom je prepuno ljudi i svi sa nestrpljenjem iščekuju početak. Ljubav prema fudbalu je velika, ali ono što je očigledno i primetno je zavidan nivo kulture kada su u pitanju ovakve manifestacije. Neretko možete videti starije gospođe u večernjim toaletama koje idu na utakmicu. Kad se dogovaraju između sebe pitaju se, „hoćemo u operu ili na utakmicu, ma na utakmicu, operu ćemo drugi put“.
Preuzimam karte i ponovo obilazimo stadion do mesta našeg ulaska. Redari nas sprovode ka VIP loži u kojoj je pre utakmice servirano posluženje. Heineken u velikim količinama, hrane u izobilju. Tu su izloženi trofeji Real Madrida, divno je videti tolike uspehe kraljevskog kluba. Pošto smo u Španiji, domaćini su se trudili da nas ugoste sa domaćom hranom. Pršut je neizostavan, tu je mali performans u sečenju pršuta koji majstor izvodi sa zavidnom veštinom. Svaka kriška je skoro iste debljine, divno je sušena i usoljena, prelepa je. Kanapei, roštilj, sir, slatkiši, ceo prostor je ispunjen mirisima. Ipak počinje događaj zbog kojeg smo došli i prelazimo na tribine gde igrači ulaze i počinju zagrevanja. Rezultat na kraju 1:0 za Real Madrid, prolaze u polufinale. Nikada nisam priželjkivao da mi se desi ovakav događaj, ali kada se ukazala prilika iskoristio sam je svim srcem, bilo je pravo uživanje.
Sledećeg dana koristimo još jednu priliku. Sestra od kolege živi u Madridu i daje nam savet da bi trebali da obiđemo najstariji restoran na svetu, Sobrino de Botin.
Otvoreni su od 1725 i od tada rade bez prestanka. Ovo ih je uvelo u Ginisovu knjigu rekorda. Uspevamo da rezervišemo večeru za 5 osoba. Zvezda restorana je sisanče, na daleko su poznati po ovom specijalitetu. Kažu da dnevno imaju promet i po 40 sisančića. Peku ih po ceo dan u peći na drva i uredno ih slažu na police. Prolazimo pored te prostorije gde je i peć na drva i sisančići koji čekaju ljubitelje ovog specijaliteta da ih naruče. Naručujemo celo sisanče koje je dovoljno za šest osoba.
Konobar nam savetuje kućno crveno vino i nismo pogrešili, lepo je i pitko i odlično paše. Meso je mlado, mekano i topi se u ustima. Pekarski krompir je tu reda radi, prasence je u glavnoj ulozi i čini ovu gozbu posebnom. U nekim restoranima u Španiji sisanče seku i tanjirom, meso je tako mekano da ga i tanjir može iseći. Ipak ovde taj performans preskaču, ali uživamo u svakom zalogaju. Ambijent restorana je kao da ste se vratili pre 300 godina, šarene pločice, uski hodnici, stolovi su zbijeni, i svi gosti sede blizu jednih drugih. Ta atmosfera daje osećaj da se ovde ljudi goste sa puno uživanja i bliskosti sa svima prisutnima. Restoran je prevazišao naša očekivanja i zadovoljni ga napuštamo, a konobarima dobacujemo, „vidimo se opet“.
I tako je mom putovanju došao kraj. Madrid je zainteresovao moju maštu, a ostalo je još dosta stvari da se obiđe, vidi i proba, a neke i da se ponove. Jedva čekam da probam poznati Churro u Chocolateria San Gines, ili da obiđem Mercado de San Miguel i probam razne tapase. Vidimo se uskoro.
Forlegovanje 